Ауторски текстови Друштво

ГОСПА ОД СЕДАМ ВОЛТИ

Туристички потенцијали нашег краја су огромни, али ту се свака прича завршава.
Неспособност људи који воде овај град далеко надмашује било какве потенцијале општине Братунац, па и туристичке.
Да смо на чело Туристичке организације поставили трактористу сигуран сам да би више урадио од било ког дипломираног туризмолога. Да смо…

Некако се сваког љета сјетим ове приче.
И поново се насмијем…

ГОСПА ОД СЕДАМ ВОЛТИ
пише: Ненад Беатовић

„Нено, ја бих остао овде на мору ако то теби није проблем, не враћа ми се у Факовиће …“ – прекиде тишину Горан онако изненада док смо, скрхани од цјелодневног лопатања на мјешалици, полумртви лежали и ћутали.
Ја сам размишљао шта још треба да се уради, планирани посао се приводио крају и сутра увече би требали кренути за Братунац. Био сам расположен и осјећао сам сатисфакцију за уложени труд јер сам по први пут у животу градио нешто своје, нешто што ће остати иза мене.

Горан Марковић, звани Дража, је свестран човјек. Мајстор, кувар, археолог – аматер, прави умјетник за рад са каменом и вјероватно још пуно тога. А поврх свега изузетно добар и, у дубини душе, рекао бих – несрећан човјек.

Настави Горан причати како тамо код нас нема будућности. Пропаст је општа, посла нема, народ напаћен и сиромашан, до подне свако мрзи себе а од подне цијели свијет… углавном све што већ сви ми са тих простора веома добро знамо. Покушавао је он да отвори неки етно – ресторан на Дрини, дизао кредите, имао разне идеје, аплицирао код многих невладиних организација али од свега ништа. Радио је у мајсторији за мале дневнице, а неријетко и бесплатно помагао људима али осјећа да га снага и здравље полако напуштају.

„Знаш“- рече,“често сам размишљао шта би се могло урадити да наш подрињски крај мало живне, да почну долазити туристи на Дрину, да се нешто дешава. Вјеруј ми Нено, можда ће ти бити смијешно, размишљао сам чак и да на неком брду поред Дрине направим какву будалаштињу, скупим дјеце, дам им мало петарди и којекаквих ватромета, узмем двије – три жене које ће јаукати и запомагати а ја се огрнем неким бијелим чаршафом, узмем крст и запалим свјећу и тако се појавим на брду!?“

Ја сам почео неконтролисано да се смијем толико да сам прекинуо хркање нашег „колеге“ Среје, који је онако бунован промрмљао: „Шта вам је будале једне, спавајте!“

„Немој се смијати, озбиљан сам“- рече. „Тако раде свугдје у свијету, па шта ти је друго она Госпа у Међугорју него превара, па милиони туриста долазе из цијелог свијета. Тамо народ од сувенира и преноћишта зарађује милионе марака.“
Нисам могао од хистеричног смијеха ништа говорити, само ми је пред очима била слика Горана, онако брадатог, огрнутог бијелим плаштом, са крстом и свијећом у рукама, како стоји на брду изнад Факовића.
Развијао је он даље сценарио, са свим познатим и непознатим визуелним и свјетлосним ефектима које би примјенио да би своју „сулуду“ замисао остварио а ја сам се држао за, од смијеха већ упаљене трбушне мишиће, и брисао сузе.
Да је стварно озбиљан у својој намјери, видио сам када је наставио причу. Покушао би, каже, и код црквених великодостојника да заврши да „зажмуре на једно око“ и тако, на неки начин, помогну овом нашем народу да изађе из кризе. Убјеђен да тако ради католичка црква, мислио је да би можда и наша мало припомогла, да се прича заокружи и ефекат буде потпун.

Прошло је од тада десетак година, не приказа се Горан изнад Факовића…

Колико год ми је тада ова Горанова замисао била непојмљива, сада сам све ближи закључку да би стварно само неко „чудо“ морало да се догоди, па да народу на овим просторима буде боље.

Ових дана интернет су преплавиле слике и приче о превари са Госпом из Међугорја. Чак су се појавиле идентичне мистериозне лампе које свијетле по цијени од само 49 долара. Када сам јуче у Блицу прочитао да је раскринкана и мистерија „кругова у житу“ у Енглеској, које су мјештани Вилтшира правили тако што су жито утабавали даскама, и на томе зарадили милијарде фунти, ријешио сам да напишем ову причу.

на слици: пок. Горан Марковић