Ауторски текстови Друштво Лесендић пише

Газда и слуга

У једној од многобројних анализа нашег посрнућа, колега Фајгељ написа, очито са циљем да шокира и отријезни: „Прадеда ти је био газда и јебач, а ти си слуга и дркаџија!“ ( цијели текст: https://bit.ly/2W1E6Pl ) Сложио бих се са њим да је стање нације катастрофално. Сложио бих са и са анализом узрока, а то је дефинитивно наш пораз пред Западом, који нам је убацио као кукавичје јаје неколико идеологија и друштвених система у протеклом вијеку. Међутим, има једна ствар коју колега није напоменуо, вјероватно због кохерентности текста, а то је да дркаџија можеш да будеш у сваком систему.

То је за мене много већи проблем него сам систем: та неспособност да препознаш да си дркаџија и да треба да мијењаш СЕБЕ, а тиме и све око себе. Многи хвале село, пријашња времена и друге системе, свима је за све крив интернет, телевизија, фејсбук, еманципација жена, насиље мушкараца, непослушна дјеца, лоши наставници, корумпирана власт, а нико да се запита „а има ли мене ту?“.

У реду, ја сам мали и незнатан, ја сам неспособан, ја сам немоћан, али немој ми рећи да си и мањи и незнатнији, и неспособнији, и немоћнији, него што ти је био ђед! Наши ђедови су били мали и немоћни сељаци, па су градили куће и рушили империје. Женили се и удавали, иако нису имали куће и станове. Нису имали честито ни гаће! Пшенични хљеб им је био недосањани сан! И све су успјели!

Да би мијењао себе потребно ти је да имаш свијест да нешто с тобом није у реду и да знаш због чега би се мијењао. Ми данас нисмо свјесни ни да смо покварени, ни да бисмо требали да идемо у неком смјеру. Све то видимо само код другога. Не ваља овај, не ваља онај. Ех, кад би било овако. Ех, кад би било онако…

А нису нам криви други. Чак и да јесу, то нас ништа не оправдава. Колико је само народа изгинуло у рату због наших грешака! Остане нечувано село и непријатељ дође и покоље сав народ. Пошаљу војску гдје не треба, па изгину. Колико је само имовине покрадено од наше власти! У управу је свако који каже да прилика чини лопова. Дај ми прилику и видјећеш какав сам. Али то и даље не значи да ја морам да будем лопов. Не морам да будем душман своме народу.

Нема тог непријатеља и окупатора који може да покори један народ, ако сам тај народ не постане својим дјелима непријатељ сам себи, а ми Срби смо то увелико. И опет, немојте сада замишљати у вашим главама неваљале начелнике, предсједнике, маме, тате, учитеље, менторе. Кривац си ти! Ти лично! За све што ти не ваља у животу кривац си ти. Могао је и онај босоноги и изгладњели ђед да буде слуга, па није. Могао је да буде дркаџија, па није. Једина разлика између тебе и њега је што је имао вјеру и што он није жалио себе. Није ни њему вјера долазила од околине, него је желио да је има. Једном рјечју, он је био рођени херој, а ми смо рођени лузери.

Али, никад није касно! Тргни се, отријезни се, дођи себи, погледај око себе и запитај се: Па, шта ја то радим? И онда храбро крени у битку пртоив тог олоша какав си постао. Против те уљуљкане мамине мазе! И с Божјом помоћи, биће боље и теби и другима! А државе и системи…ако будеш себе савладао и то ће доћи на ред, ако икад дође. Непријатељ од таквих бјежи као ђаво од крста.