Друштво Спорт

ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ПОРТАЛ ДЕСПОТОВИНА – БОРИША СИМАНИЋ

Драги наши суграђани, на тренутак смо мало застали, погледали око себе и видјели суморну реалност којом смо окружени. Али овом приликом нећемо о најгорима међу нама. Сада се враћамо оним најбољима…
Овај град, хвала Богу, има много више оних који сијају као најсјајнија звијезда на небу. То су обично млађи, паметни, талентовани људи нашег града о којима ми често пишемо. Нажалост, скоро сви они су морали отићи одавде да би успјели. 
Код нас се успјех не прашта.

Портал Деспотовина вам данас доноси ексклузивни интервју са Боришом Симанићем.
Првотимац Црвене Звезде из Београда, шампион АБА лиге, кошаркашки репрезентативац Србије, млад, паметан, талентован… а наш, Братунчанин!

ДЕСПОТОВИНА: Твоја породица је дијелила судбину хиљада сарајевских породица које су морале напустити своја вјековна огњишта. Породица је доселила у Братунац гдје си се и родио. Какве те емоције вежу за родни град?

БОРИША: Братунац јесте мој родни град, али нажалост нема породилиште па сам ја рођен у Љубовији јер се болница у Зворнику у то вријеме реновирала. За Братунац ме веже доста успомена иако сам рано отишао из њега. То је мој град, одатле сам потекао, ту имам неколико другова са којима сам у контакту и које посјећујем када дођем у Братунац.

ДЕСПОТОВИНА: Прве кошаркашке кораке си направио у Братунцу. Ко ти је остао у сјећању од тренера и играча из тог времена? Да ли си као млад играч имао неког братуначког кошаркаша као идола? Који српски, а који свјетски кошаркаш је био твој идол?

БОРИША: На први тренинг ме одвео мој отац. Тада сам имао 7 година. Стицајем околности отац је мало тренирао кошарку у Братунцу са Драганом Илићем. Након завршене играчке каријере, Драган је почео да тренира дјецу и тражио је од мог оца да и мене доведе на тренинге. Увијек напомињем да је мој први тренер Драган Илић.
Нормално да се сјећам и осталих људи који су у то вријеме били у клубу (Бране Милошевића, Горана Богичевића који је помало радио са нама). По препоруци тренера Илића отишао сам у Бијељину. Занимљиво је како се све то одиграло. Мој отац је тражио да ме проф. Војо Пантелић истестира да би био сигуран да може да ме пусти у Бијељину јер сам ја тада имао 12 година. Војо је рекао да ја посједујем изузетан таленат за кошарку и да би било добро да наставим радити у неком организованијем клубу гдје бих се додатно усавршавао. На томе сам неизмјерно захвалан професору Воји јер га је мој отац послушао и дозволио ми да одем у Бијељину. Тако је све почело. У то вријеме нисам имао неког посебног идола.

ДЕСПОТОВИНА: Ко је заслужан што си заволио кошарку? Је ли то било само питање физичких предиспозиција?

БОРИША: Мој тата је најзаслужнији за то!

ДЕСПОТОВИНА: Како је то одрастати у малом Братунцу а постати тако велики играч? Кроз каква си искушења пролазио?

БОРИША: Није било лако нимало. То најбоље знамо моја породица и ја. Тешко је све то описати сада.

ДЕСПОТОВИНА: Колико ти често обавезе дозвољавају посјету родном граду? Да ли си у контакту са другарима из дјетињства?

БОРИША: Нажалост, у току године стигнем само пар дана доћи до Братунца. Сезона је дуга, после сезоне имамо пар слободних дана, након тога почињу репрезентативне припреме. У контакту сам највише са Бојаном Зелићем, могу слободно рећи да ми је он најбољи друг од рођења.

ДЕСПОТОВИНА: Веома млад, већ са 14 година, отишао си у Бијељину? Да ли препоручујеш данашњим дјечацима да се одваже на рани одлазак од куће који може бити и ризичан? Колико ти је одлазак у тај клуб помогао да се кошаркашки развијеш?

БОРИША: Ја сам тачно са 12 и по година отишао у Бијељину. Отићи тако млад од куће није нимало лако. Отишао сам сам али смо брзо увидјели да ми је потребан неко из много разлога, тако да је мајка дошла брзо за мном. Што се тиче моје препоруке младим спортистима који треба да напусте свој дом, па не знам шта бих тачно препоручио. Све је то индивидуална одлука. Ако се мисле бавити овим спортом професионално то је неминовност. Најважнија ствар је подршка родитеља, једино сам то сигуран. Сви који крену тим путем морају знати да су им родитељи и породица једини најискренији пријатељи.

ДЕСПОТОВИНА: Слиједи одлазак у Црвену Звезду и поред веома повољних понуда из Шпаније. Сматраш ли да си одлагањем одласка у најјачу европску лигу направио исправан потез?

БОРИША: То никад не знате. У то вријеме сам имао понуде Кахе Лаборал, Барселоне, Реал Мадрида. Прошао сам све пробе, са Кахом сам одиграо и један турнир… Били су презадовољни. Ипак, одлука моје породице и мене је била да на позив Небојше Човића одем у Црвену Звезду. Кад све саберем,мислим да нисам погријешио. Опет, никад се то не зна…

ДЕСПОТОВИНА: Постао си млади репрезентативац Србије и један од најперспективнијих младих српских играча. Да ли се надаш позиву селектора Ђорђевића за предстојеће Свјетско првенство, барем на шири списак играча?

БОРИША: Моје је да напорно радим и тренирам, да покажем своје способности најбоље што могу. Све остало зависи од селектора. Фокусиран сам на мој клуб, тренутно ми је то најбитније док траје сезона.

ДЕСПОТОВИНА: Чиме се Бориша бави када није у сали? Који му је хоби?

БОРИША: Имам два тренинга дневно, утакмице, путовања… Слободно вријеме којег заиста мало имам проводим са породицом и дјевојком.

ДЕСПОТОВИНА: КК Братунац данас игра Премијер лигу БиХ. Да ли пратиш игре наших кошаркаша?

БОРИША: Да, пратим колико могу. Отац ми преноси шта се дешава у клубу и драго ми је да се Братунац прошле сезоне пласирао у Премијер лигу БиХ, а да је ове изборио опстанак у истој. Радује ме да је клуб, колико толико, постављен на стабилне ноге захваљујући председнику Срђану Шаренцу, људима у клубу, локалној заједници и спонзорима за које чујем да их је све више и да су међу њима велике компаније. Заиста ми је драго због тога!

ДЕСПОТОВИНА: Када можемо очекивати да те видимо на братуначком корзу? Имаш ли неку поруку за нас и братуначке дјечаке којима си данас постао кошаркашки идол?

БОРИША: То заиста не знам тачно, али кад се укаже прилика сигурно долазим. Дјечацима и дјевојчицама који се баве кошарком или неким другим спортом поручујем да много раде, тренирају и уче, да имају вјере у себе, да буду упорни јер је то основ да се успије. Нормално, најважнији предуслов за све ово је здравље.

Велики поздрав мојим Братунчанима!