Друштво Колумне Остало

ДОДИР У ДОБА ЕПИДЕМИЈЕ

пише: Александар Лесендић Петровић

Недавно сам присуствовао као члан комисије једном часу у школи. Дјеца су баш била немирна и напросто су бојкотовала наставницу. Она је, како је знала и умјела, одржала тај час и све је то формално прошло како треба. На крају часа смо причали које би мјере наставница требала да предузме да се ученици умире. Рекох јој у једном тренутку: „Крените мало по разреду, приђите оним коловођама, помазите их по глави, умирите их.“ А она ме зачуђено запита: „Па, смијем ли?“
Ето, до чега смо дошли. Убиједили су нас да је мажење дјетета по глави готово као сексуално узнемиравање. Да не говоримо о неком очинском вучењу за уши! И не важи то само за дјецу. Сваки додир је забрањен. То је недозвољен уплив на другу личност. То је повреда туђег интегритета. Његове приватности.
Дођосмо и до епидемије. Држимо се подаље једни од других! Будимо одговорни! Заштитимо се! – шири се колективна психоза. Чини се све да се народ успаничи, а онда кажу: „Нема потребе за панику.“ Чине све да људи подозриво гледају једни према другима, а онда кажу: „Не, нема потребе да другог посматрате као непријатеља вашег опстанка и живота.“
И поједини црквени великодостојници широм свијета доприносе свему томе. Један затвара манастир за посјетиоце. Други препоручује да се не цјеливају иконе, рука свештеника. Трећи да се не долази у цркву осим на литургију. Не треба, кажу, искушавати Бога. Чини ми се да је нас све и нашу вјеру ђаво добро искушао овом пандемијом.
Није овај вирус донио само неку тјелесну болест. Под појавом овог вируса показали су се симптоми наших душевних болести. Показује се наша отуђеност, мржња према другом, наше невјерје, наша погубљеност, наша духовна ишчашеност. Ова пандемија нам је показала колико смо ми заправо болесни и без овог вируса. Нажалост, болесни су и они који треба да брину о здрављу других. Слијепци воде слијепце.
Доказ наше болести је управо и овај страх од додира. Тај симптом показује да смо дозволили себи да људско замијенимо логичним и законским одн. да смо љубав замијенили правилима. Ставили смо тијело испред душе, државу изнад човјека, грешнога човјека изнад Бога. Срљамо у пропаст и само луд то не може да види. И то не у пропаст материјалну, него у пропаст душевну.
Мој одговор оној наставници са почетка текста био је: „Ако ћете мажењем по глави прекршити закон, прекршите га.“ Зато, да закључим и ово – уз сву свијест и одговорност да чувамо друге од себе и да, ако смо болесни, не идемо около и ширимо своју болест другима – не препуштајмо се лудилу које нас окружује. Не додајимо зло на зло. Не дозволимо да нам тјелесна болест изазове душевне болести. Не плашимо се другога, него га волимо као самога себе. Немојмо заборавити да међу нама, тјелесним бићима, љубави нема без додира.