Култура и умјетност

ДАНИ НЕМИРА ПОСЛЕ ДАНА ПРИМИРЈА

…истргни се, искро божествена,
…из наручја мрачне владалице,
…подигни се на свијетла крила,
…распали се пламом бесмртности…

Ђаво не трпи веру Христову. Дан примирја је показао све наказности данашњег света. Уместо, да се овај дан обележава у Београду, у Србији, на и у земљи која још увек вари кости, месо и крв мученика, који за овоземаљску правду дадоше немилице животе, он је обележен у Паризу. Нека је. Али, зашто мученике ставише у последње редове? Зашто мучитеље ставише у прве редове?! Да ли је Ђаво, у овом тренутку, јачи од Господа? Намеће се безброј питања простодушном српском, па и сваком другом, поштеном човеку. Док је српски војник на Крфу, који је Божјом вољом преживео голготу, маштао о Србији, о свом Подрињу, Поморављу, Мачви, Шумадији, Дунаву, Тимоку и док су му маслине и рум снажили душу и тело, његова интелигенција је широм слободне Европе копала и рукама и ногама за васкрс своје војске, народа и државе. И успела је у томе. Јер је знала одакле потиче, од чијег се зноја и муке школовала, јер је била приземна, чврста и непоколебљива… Јер је била српска интелигенција! Шта је данас српска интелигенција? Шта је данас српска елита? Носи ли, највећи број припадника тог еснафа, минимум морала и људског достојанства?! Да ли је у стању да сву своју спознају подвргне критици у тешким тренуцима, као овим данас? Нажалост није. Одсуство емпатије учинило је да сваки онај који је своје постојање блажио образовањем, културом и свакаквом другом спознајом, која га и чини оним што би требало да се зове човек, који је пронашао своје место у националној елити, обори главу… занеми… спусти свој мач пред стоглавом аждајом… српски просто казано, гледа само себе!
Време је, за искрени повратак православљу. Тврдој вери. Нашој суштини. Упркос претходно реченом, није све изгубљено. Постоје тихи људи, огрнути Христовим плаштом, средња генерација, која је у искреној вери пронашла спасење и мир. То су људи за тешка времена и велика дела. У временима, када Ђаво гура Христа у провалију, они су његова и наша последња одбрана и светлост у Аду. Та спознаја фали већини српске елите. И због те неутемељености у својим срцима, она се колеба у злим временима.
У оквирима историје, и уопште протока времена, људски животни век је трен. А ми треба да се замислимо, као савременици ове епохе, да ли све чинимо што је у нашој моћи, да нашим покољењима оставимо, макар славно сећање на нас. Бар слично као што су наши преци нама оставили, а којим, усуђујем се рећи, нисмо ни до колена.

…отровношћу надојена душа
…и завишћу слијепом запаљена
– рече Творац војеначалницма –
…пут истине нигда виђет неће
…ни вкусити среће бесамртне…

(пише: Саша Марковић)