Друштво Опште

ЋУТИ И ТРПИ…

Тешка времена пријатељу мој, ђаво их однио… Губимо људе као да је рат, сваки дан испратимо некога ко нам је драг. Талас исељавања из села у градиће, који је захватио ове просторе прије нешто више од двадесетак година, настављен је прије десетак година масовним исељавањем истих тих људи у веће градове попут Бијељине, Бањалуке, Новог сада, Београда… Данас смо свједоци трећег таласа егзодуса. Срећа више не станује ни у Београду или Сарајеву, сада се тражи у Њемачкој, на Малти, у Русији, Америци, Канади, Аустралији… Биће занимљиво гледати куда ће се за десетак година ови модерни номади кретати.

Али да не дужимо и не ширимо причу, вратимо се поново у наш мали Братунац. Колико год били провинција, оптерећени свакодневним проблемима, вођени малограђанским политичким и квази-интелектуалним елитама, у овом градићу увијек постоји једна критична и неподобна маса, углавном млађих људи, која још увијек не успијева преузети конце у своје руке, али зна те конце добро замрсити. Прије свега, самим себи…

Узмимо за примјер нас Деспотовце, или наше пријатеље са којима радимо многобројне хуманитарне и остале друштвено-корисне акције… Сви ми живимо у овом граду и још увијек не планирамо отићи одавде, ма колико се трудили да нас отјерају. И хајде што нећемо да селимо, али зашто потомство овде заснивамо?! Скоро сви ми имамо дјецу, неко једно, неко двоје, углавном троје… Хеј, па да ли смо ми нормални? Мислим да јесмо. Али, да ли је нормално да овај град и људи који га воде проглашавају нас непријатељима заједнице, секташима, битангама, барабама…?

Да ли је нормално када група младих људи организује највеличанственији догађај у овом граду, као што је била ‘Породична шетња’ , и на исти позове представнике локалне власти, а да се нико од њих не одазове? Је ли срамота или на понос шетати са очевима, мајкама, дјецом…? Треба ли рећи да општина ниједним динаром није помогла ту манифестацију? Да ли је нормално да ова општина нема новца у свом буџету за превоз ђака из сеоских средина? Да ли је нормално да овај град нема ниједан уређен отворени спортски терен, а да има шампиона државе? Да ли је нормално да овај град издваја десетине хиљада марака за врхунске кошаркаше док братуначка дјеца морају платити сваки мјесец чланарину од двадесетак марака да би тренирала у том истом клубу? Да ли је нормално да морају платити и родитељи дјеце која тренирају фудбал или одбојку, карате или бокс? Шта са онима који не могу платити? Шта са том дјецом?

Морамо ли се сви поклонити нашем локалном божанству, пољубити прстен на руци, зарадити благонаклоност и купити заштиту? Не знам да ли сте примјетили, али шта год се у овом градићу организује, обавезно је неколико пута захвалити нашем Начелнику што је дао новац за ту и ту манифестацију? Да ли се плива за Часни крст, да ли нам свира неко на тргу, да ли нам игра неко у Дому културе…хвала Начелнику што је дао новац. У реду, али чији новац је дао да му лично захваљујемо? Из свог џепа? То је новац свих нас којим располаже, најчешће у свом и интересу најближих послушника. 
„Хвала општини Братунац и њеним грађанима који су помогли…“ тако захваљујте господо!

А кад смо већ код општине, користимо прилику да укажемо на један проблем са којим се Братунац суочава – потпуно нелогичан, као уосталом и све у овом граду. Услед егзодуса народа са овог подручја, услед ниске стопе наталитета, Братунац има насушну потребу за додатним смјештајним капацитетима у обданишту! Много младих родитеља има проблем јер нема гдје да смјести своју дјецу док покушавају зарадити неки динар у овом граду. И док имамо дјецу код куће и васпитачице на Бироу за запошљавање, немамо довољно велики вртић. А онда морате да се довијате, потежете везе (најчешће политичке) да платите најскупљи смјештај за дијете у окружењу. Да је ово истина, знају многобројни родитељи који возе своју дјецу у вртиће у Сребреницу или Љубовију. На срамоту свих нас што ћутимо и трпимо…

И док се све одлуке у локалном парламенту доносе такорећи једногласно, осим оне која тражи смањење одборничког додатка, ми и даље ћутимо и трпимо… Док у овој општини полуписмени функционери имају дупло већу плату од универзитетског професора, ми и даље ћутимо и трпимо…

Ако нас то ћутање и трпљење не жуља данас, жуљаће за двадесетак година када будемо сједили испред монитора и ћутке посматрали наше унуке на другом крају свијета. Ћутаћемо и пред њима јер им језик нећемо разумјети.

Ако смо ми већ толико били луди, сумњам да ће бити и наша дјеца… А без њих и њихове перспективе у овом граду и наши животи биће узалудни.

И за крај, присјетио бих се разговора са драгим пријатељем који живи на другом крају планете. 
-Знаш друже, велика је храброст спаковати кофер и отићи одатле на други крај свијета, започети живот од нуле… 
-Јесте пријатељу, слажем се са тобом. Али постоји нешто што је храбрије од тога. 
-Шта је то? 
-Остати овде!
Више нисам паметан, ко је од нас двојице био у праву.