Друштво Опште

ЧЕМУ СЕ НАДАМО?

Да би се човјек видио онаквим какав јесте, понекад мора да урони у себе, а понекад и да изађе изван себе и да се погледа као у неком огледалу. Зато је потребно да се човјек мало одаљи, да оде негдје, да отпутује, да прочита о себи, да чује нешто друго, а не само устаљене приче које слуша сваки дан. И тек кад оде, онда може, ако је толико способан, да научи нешто и да то што је научио обогати његов живот.

Наслушао сам се много прича људи који су отишли, али мало има оних који су отишли и вратили се. А тек кад се вратиш и то свјесно, а не зато што мораш, онда видиш и наше висине и наше поноре. А један од наших понора је свакако то што нам је странчарење ушло у све поре живота.

Признајем да су странке потребне, неопходне, саставни дио система који се зове парламентарна демократија, али мора ли странка да се толико спусти у живот човјека? Позната су запошљавања преко странака, па протекције, па донације, па везе и да не набрајам даље. Видимо то сваки дан, па са нечим можемо, хајде кад тако мора, и да живимо. Али странке су постале као рак рана овог друштва. Злоћудни тумор се почео ширити на све органе. Он се не ограничава и не нагриза само мозак, или плућа, или јетру, он се шири и на срце и на душу. Ко се макар мало попне на брдо и види стање у друштву не може да га не запањи пустош која остаје иза оних институција у које уђу странке. А оне некад улазе саме, а некад кад их позову.

Па, добро, ако се већ директор мора бирати страначки, ако се неке материјалне ствари морају средити преко странке, зашто мора странка да уђе у науку, у културу, у васпитање? Зашто се обесмишљавају све институције? Зашто се курвалук као основни принцип страначког дјеловања мора увући и тамо гдје га не смије бити и још проглашен мудрошћу и способношћу да урадиш нешто? Још мало па ће нам се страначки објављивати уџбеници (надам се да до сад нису), издавати рецепти, прописивати терапије, вршити истраживања…

Питам се зашто један мали човјек, поштен радник, отац, муж, православац, данас има већу слободу да буде човјек и све оно што јесте и жели да буде у некој европској земљи која га је бомбардовала, а не може у својој у којој су му се преци борили и гинули управо за слободу да буде то што јесте? Зашто му тамо стварност није затрована странчарењима, зашто га не киње тамо, а овдје га разапињу по свакој основи?

Чему све ово ако не служи сврси и мислимо ли заиста да нешто може опстати ако изгуби смисао? Запитајмо се сви ми који мислимо да имамо будућност да ли је стварно имамо и колики је наш удио у том убијању сопствене будућности.

Надам се да одговор који будете дали неће бити позив на одустајање него позив на борбу. Прије свега против сопственог учешћа у личној и државној пропасти.