Братунац и Сребреница Друштво Друштво

БРЕЖАНИ, РАНА НЕПРЕБОЛНА!

Данас се навршава 28 година од злочина у селу Брежани када су муслиманске снаге из Сребренице мучки убиле 32 Срба.

Брежани су једно од највећих и најпознатијих брдско-планинских и старих села у сребреничком крају. Ово село страдало је у оба свјетска рата, као и у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату.

Само два дана након Видовдана и напада на братуначко село Лозничка Ријека, Брежане је 30. јуна 1992. године, око 4 сата ујутру, напало око 1000 припадника тзв. Армије БиХ, углавном регрутованих у сребреничкој и околним општинама. Напад је почео гранатирањем села минобацачком паљбом из правца муслиманског села Осмаче. Убрзо су до зуба наоружане муслимаске снаге упале у село.

У Брежанима тога дана је убијено 5 жена међу којима и непокретна старица Достана Лазић (73), те њена слијепа кћерка Кристина (57). Обје жене убијене су и запаљене у својој кући. У истом нападу убијени су и старци Станко Милошевић (82), Радован Петровић (79) и Миливоје Митровић (62), али и готово цијела породица Ранкић: отац Милисав (45) и његова два сина Драгослав (18) и Мирослав (20).

У Брежанима је 30. јуна 1992. године убијен Љубомир Јосиповић, дјечак који је био 8. разред основне школе. Њему је рафал скинуо горњи дио лобање.

Што поклаше – поклаше, што преоста – оћераше. За пола сата, побили су моје Мирослава и Драгослава, моје јабуке, мога мужа Милисава, и за то нико не одговара.
Живели смо у селу Брежани, мој муж Милосав, синови Мирослав и Драгослав и ћерка Слађана. Живели смо до рата добро са комшијама, муслиманима, из села Осмаче. Али, десило се зло. Орићеви злочинци упали су у село 30. јуна 1992. године и убили ми мужа и синове. Старији је имао двадесет година, а млађи седамнаест. Слађана није била у селу, а ја сам неким чудом остала жива. Све су нам запалили, уништили… Остало ми је четворо унучади. Моју бол ми никада и нико не може ублажити. Ни­је­дан ми син ни­је ни вој­ску слу­жио! Има ли, иког до Бо­га, да ка­же, да при­зна да су и Ср­би уби­ја­ни?! Ако не­ће по­ли­ци­ја, ако не­ће власт Ре­пу­бли­ке Срп­ске да ка­же, ево, ја ћу: Ори­ће­ви бор­ци и да­нас се ше­та­ју Ске­ла­ни­ма, кла­ли су и си­ло­ва­ли, не­ки од њих „злат­ним љи­ља­ни­ма“ од­ли­ко­ва­ни… Па, где је прав­да?! Шта је ово, да­нас? У ра­ту је би­ло лак­ше, зна­ли смо ко су не­при­ја­те­љи, зна­ли смо ка­ко да се бра­ни­мо, ка­ко од овог, ка­ко од сво­јих, да­нас, да се бра­ни­мо?! – испричала је за медије пре неколико година Милева Ранкић, храбра и честита мајка.

Ипак, најужаснију смрт доживео је Видоје Лазић (55) ког су муслимански војници најпре тукли и малтретирали, а потом га разапели на крст и живог запалили. Несрећни Видоје је био подвргнут страшним и незамисливим тортурама. Према речима преживелих сведока, крици и урлици несрећног Видоја чули су се до суседног села. Сведоци су такође изјавили да су муслимански војници Видоја затекли пред његовом кућом где им је рекао „Немојте лупати, ево вам кључеви, ако хоћете и запалите, ако има шта горети.“ Видоје је то говорио верујући муслиманима да му неће ништа, јер је са њима радио годинама и био је сигуран да га неће дирати, јер ни он њима никад није правио неке проблеме – сав живот је провео са муслиманима у предузећу „Дрина“, Сребреница. Многима је и током живота више пута помогао.

У Брежанима су тога дана убијене и Видојева непокретна мајка Достана Лазић (79), те његова слијепа сестра Крстина (57). Обе жене су најпре мучене па убијене и запаљене у својој кући.
„Муслимани су упали у кућу Лазић Достане, гдје се налазила њена болесна и непокретна кћерка Ђула (надимак Кристине Лазић). Чуо сам када је један од њих рекао: „Сенаде, убиј то маторо ђубре, шта чекаш!“. Одмах су се чула два пушчана пуцња – тада је вјероватно Ђула убијена“, свједочио је Милисав Марјановић, који је тај дан био у Брежанима.

Све куће у селу су тај дан попаљене и опљачкане. Злочинци нису заобишли ни православно гробље. Сви споменици на гробљу су полупани, а неке од гробница скрнављене.

Нажалост, за Суд и Тужилаштво БиХ ови злочини као да се нису ни десили. Упркос бројним доказима и изјавама сведока, ни након 28 година нико није процесуиран нити осуђен за злочине над Србима. Зашто Тужилаштво и Суд БиХ штите монструме који су у униформама тзв. Армије БиХ убијали дјецу, спаљивали жене и старице, силовали, клали, разапињали цивиле на крстове, питање је које мучи породице жртава и данас.

Коментаришите вијест

Притисните овде да пошаљете коментар