Друштво

БРАТУНАЧКИ ГЕНИЈЕ – ЉУБОМИР ЉУБО ШАРАЦ

Толико смо младих, паметних, остварених и признатих људи представили на овој страници да смо, признајемо, грубим превидом огријешили душу о човјека који је сигурно један од највећих умова које је наш град изњедрио.
Представљамо вам Љубу Шарца, генијалца из нашег малог мјеста чије изуме је признао цијели свијет.
Овај интервју са њим радио је новинар Дојче Веле агенције. Немамо ми ту шта додати, ни одузети. Можемо само да се поклонимо, господине Шарац!

„Таленат ми је од оца, а дар ваљда од Бога. Мој отац Милан био је самоук. Сам је научио читати и писати. За вријеме Другог свјетског рата, боравећи у Неготину у Србији, као избјеглица, са 12 година је издржавао породицу правећи бурме и прстење од сребрених новчића. По окончању рата, породица се враћа на згариште у Подравању и почиње живот из почетка. Отац учи столарски занат у Сребреници код мајстора Тихомира Ракића. Сам конструише токарску машину за обраду дрвета на ножни погон и постаје чувен у овом крају по прављењу дрвених преслица за предење вуне. Педесетих година направио је дрвену штафету за Тита која је обишла цијелу Југославију и била уручена Јосипу Брозу. По повратку из војске, купује први сат. Од кишобранских жица прави алат, расклапа и склапа сат и тако, мало по мало, почиње поправљати сатове. У Братунац смо доселили 1962. године. Отац је за седам дана практичног рада у Лозници показао знање и добио диплому часовничара и тај посао је радио до краја живота“, препричава Љубо очеву биографију.

Од оца учио занат
„Морао сам стајати поред њега док ради, гледати и по нешто додати, придржати и тако сам учио. Ја сам занат наслиједио али сам ишао и у школу, тада се то звало школа ученика у привреди и било ми је пуно лакше. И отац је правио свакакве иновације тако сам и ја почео „од малих ногу“. Сјећам се, у шестом разреду сам од летвица и куглагера направио нешто налик на данашње ролере. Правио сам и разне друге стварчице које су ми биле занимљиве. То сам волио“, прича Љубо.

Када је постао сам свој мајстор, Љубомир се почиње и озбиљније бавити иноваторством. Прво у свом занату. Почетком осамадесетих година направио је седам великих кућних сатова, продао их и за те паре купио фотографски свјетломјер: „ Када сам први пут видио свјетломјер, био сам одушевљен на који начин то ради. Растурио сам га и фотоћелију „упрегнуо„ да покреће микро мотор са редуктором који ми је навијао сат, а погон је била дневна свјетлост. Дошао сам у Београд да патентирам изум. Службеник ме питао чему то, коме ће то требати? Ишао сам много прије времена јер тада су људи једва имали ручне сатове. Ко је знао за фотоћелије? Требало је пуно папира писати за пријаву патента. Био сам наиван и то сам дао једном пријатељу да ми напише јер ја то нисам знао. Никад то није урадио и тако је патент остао непријављен“.

Љубо каже да цијели живот учи. Куд год оде, кући донесе књиге, из технологије углавном. Да би се могло експериментисати треба и новаца. Љубо нам показује велики, зидни, алуминијумски сат тежак пет килограма који изгледа као ручни сат. Он га зове „комерцијални“ јер их је направио 20 и све продао осим тог првог који чува и не би га продао, како каже: „ни за какве паре“. То му је први заштићени патент регистрован у Париској унији под именом “Шарац“.

Ски фен, како га он зове или „Самостални преносиви уређај за потискивање скијаша узбрдо и по равном“, први је његов патент пријављен у Бриселу 1989. године. Погонски мотор је од тестере за дрва, елису је сам правио од дрвета. То је систем по коме данас раде сви параглајдери. Након тога сајма почео сам разговоре са италијанском „Алпином”, али се због рата у Хрватској 1991. године све завршило на једном сусрету – наводи Шарац.
„Био сам фанатик на скијама. Моји синови и супруга одлично скијају. Тај ски фен ме одвео у Брисел. Морао сам имати неки изум само да одем тамо, да „купим памет“. И успио сам, нас тројица смо представљали бившу Југославију“, сјећа се Шарац.

Потом долази рат
У рату сам нажалост научио много о оружју. Био сам оружар, поправљао сам оружје. Из те области научено знање сам касније преточио у три патента које имам у области намјенске индустрије“, каже Љубо не желећи да о томе детаљније говори.

Љубомир Шарац има осам потврђених и регистрованих патената али и доста других иновација међу којим је и машина са три мотора за израду стакала за све врсте сатова.

Љубо воли и аутомобиле, сам их поправља. На свом ауту је испекао занат и од 2005. године је почео радити на уређају за смањење CO2. Био је упоран и изум је дуго тестирао. Направио је у својој гаражи више од 20 прототипова док није добио жељени резултат. Сва тестирања су урађена у овлаштеним сервисима, а резултати су показали да овај уређај чува уље, а тиме и мотор, што су потврдили резултати из рафинерије у Модричи.
„Емисија CO2 и штетних издувних гасова са мојим уређајем сведена је на један проценат, иначе су око 27 процената по кубном метру. Резултати су показали да овај уређај троши мање уља, има боље сагорјевање, чува мотор, мање дими чиме је мање загађивање природе, а и потрошња горива је мања за четири процента. Чуо сам да су на томе Нијемци радили али нису истрајали до коначног изума, ја сам истрајао и зато бих највише волио да они мој патент први примјене у масовној производњи“, каже Љубо.

А онда признање за рад
У Бриселу се сваке године одржава Свјетски салон проналазака, иновација и техничких унапређења под називом „Брисел Еурека“. На салону 2015. год. Љубомир Шарац је представио уређај за смањење CO2 и машину за производњу топле воде на соларни погон. За те изуме је добио два ордена, један од краља Белгије, други од краља Шпаније. Награде које су стигле из Брисела и Мадрида за овог скромног човека су велика сатисфакција у животу.
„Краљ Шпаније је послао два ордена за два најбоља изумитеља на Сајму; један је припао мени, а други извесном научнику из Русије. Да бих се увјерио да моји изуми заиста вриједе, да бих затворио уста свим „невјерним Томама“ који нису вјеровали у мој рад, морао сам отићи у Брисел. Новца нисам имао за то јер наши политичари и држава не маре за иновације и технологије. У то се не улаже. Морао сам позајмити више од 8.000 еура да бих излагао у Бриселу. Тај дуг сам тек ових дана успио вратити. Морам се захвалити породици на подршци, размијевању и свему чега су се морали одрећи да бих ја успио јер све пуно кошта“, каже Љубо Шарац.
Док уређај за смањивање CO2 и издувних гасова чека партнера за производњу или купца патента, Љубо дорађује машину за производњу топле воде на соларни погон. Са партнерима из Чешке договорио је сарадњу.

Шарац каже да у глави има још доста готових изума, а један одавно чека на објаву.
„Ради се о механичком сату. Швајцарци годинама праве такве сатове са спиралом без које, по свима, не може ни да ради. Ја сам успео да направим механизам без спирале, а да сат ради. То је као човек који хода, а нема срце“ – истиче Шарац и додаје да чека право време да патентира свој изум.

То је само дио онога што је овај генијалац створио. На крају, открива шта тек планира да уради:

„То је мини хидроелектрана без бране које ће бити под водом на већим ријекама и које ће моћи да производе довољно електричне енергије за 200 домаћинстава. Радим на прототипу у размјери 1:50 који ће имати све функције праве електране, што значи да ће производити и струју. То намјеравам представити ускоро“, каже на крају овај човјек ситне тјелесне конструкције али огромног, генијалног ума.