Братунац и Сребреница Друштво Друштво

БРАТУНАЦ: СЈЕЋАЊЕ НА МАСАКР У МАГАШИЋИМА

Сутра 20. јула се навршава 28 година једног од најстрашнијих злочина на подручју Подриња. Муслимански злочинци из Сребренице мучки су тог јулског дана 1992. убили велики број цивила српске националности у селу Горњи Магашићи и Хранча (општина Братунац).

Међу убијенима је било чак 12 жена, а већина цивила је побијена док су обављали сеоске и пољопривредне радове.
Иако су се ова села налазила километрима изван борбених линија, иако овдје није било никаквих борбених дејстава, то ипак није спријечило муслиманске екстремисте да упадну у небрањена српска села и почине тежак масакр. Муслимански војници из Сребренице, злогласног војног упоришта, започели су свој крвави пир. На кућном прагу су одмах звјерски преклани супружници Љепосава (74) и Благоје Поповић (85). Они су били изложени стравичним тортурама, мучени, пребијани па убијени.

Муслимански злочинци су након звјерског иживљавања над старијим брачним паром пресрели жене које су вриједно радиле не слутећи да се било шта чудно дешава. Војници из Сребренице, тада су отворили ватру на ненаоружане цивиле који су потом почели да бјеже. Из непосредне близине убијен је велики број жена и то приликом бјежања. Неке од њих су доживиле страшне тортуре и мучења, прије него што су убијене.

ЉИЉАНА (17) УБИЈЕНА У ШЕСТОМ МЈЕСЕЦУ ТРУДНОЋЕ!

У нападу на Горње Магашиће свирепо је убијена трудница Љиљана Илић Лончаревић. Иако су видјели да се ради о ненаоружаној жени која је била у другом стању, муслимански војници су је свирепо убили. Са њом је тог дана убијено и њено нерођено дијете. Било јој је само 17 година. Тога дана убијен је и велики број Љиљиних рођака. Убијени су на кућном прагу, у своме селу као потпуно недужни цивили.
Поражавајуће је да се убице спокојно шетају Подрињем, Босном и Херцеговином и читавим свијетом, потпуно ослобођени било какве одговорности за почињене злочине. Мајка Негосава и отац Душан су годинама чекали да неко одговара за смрт њихове мезимице и других цивила у Магашићима, али нажалост то нису доживили. Преминули су од туге за ћерком. „Љиљана је била удата за свештеника, узели су се млади…била је у шестом мјесецу трудноће. Никога муслимани нису поштедили тај дан, сви су побијени. Моји родитељи нису доживили да дочекају правду, али ја сам млад па се надам да ће неко одговарати.“ – каже Саша Лончаревић, брат убијене Љиљане.

На неправду према жртвама из овог српског села указала је и Радинка Цвјетиновић, чији су брат Маријан Илић, као и трудна снаха Љиљана Илић убијени на данашњи дан прије готово три деценије.

– Убијени су у својим кућама. Никога нису нападали нити представљали опасност било коме. Масакрирали су их и нико за то не одговара што показује да у свијету нема правде него сила влада, али кад-тад стигне Божија правда и једино се у њу уздамо, каже Цвјетиновићева.

ЗОРИЦА ЈЕ ИМАЛА САМО 12 ГОДИНА

На споменику недужним жртвама уклесано је и име Зорице Божић, дванаестогодишње дјевојчице која је убијена приликом напада муслиманске војске на Горње Магашиће.

У књизи „Хроника нашег гробља“, чији је аутор наш истакнути историчар и борац за правду и истину Миливоје Иванишевић, наводе се и изјаве свједока и очевидаца овог стравичног масакра.
Винка Божић изјавила је следеће:
„Дана 20.07.1992. године била сам у својој кући. Око 11,45 часова започела је јака пуцњава са свих страна, али ја нисам одмах схватила да се ради о нападу муслимана на наше село, па сам изашла из куће и Крстина ми је рекла да су муслимани напали село. Потрчала сам и прво се сакрила у Бојин свињац, а послије када сам чула галаму муслиманских војника, искочила сам из свињца и ускочила у остругу и жару недалеко од њега и одатле сам све добро видјела и чула. Чула сам да је Османовић Хајро, син Ибрахима псовао своје људе говорећи им: „Хајде брже, ако им дође помоћ изгинућемо сви“. Видјела сам га добро, био је обучен у цивилно одјело и носио је пушку, али не знам коју. Из правца Дероњића наишла је једна група муслимана коју је водио Османовић Шабан, син Јунуза из нашег села, засеок Мочила, са њим су били Османовић Неџад, син Муниба из нашег села засеок Шуманићи и његов брат звани „Цврко“ и синови Хакије Османовића, један звани „Тузло“ а други звани „Цицо“. Шабан им је наредио да иду у мој засеок Божиће и да из кућа покупе све што могу, а онда све попале, па су они и ушли у село, покупили из кућа што су могли, а онда су све попалили и куће и амбаре и све пратеће објекте. Када су завршили чула сам да их Шабан псује што су попалили амбаре, прије него што су из њих повадили жито. Видјела сам међу њима и Османовић Меху, син Јунуза из засеока Мочила, Авдић Сенахида, син Идриза из Глогове. Код њиховог гробља скупили су се и било их је много. Чула сам и познати Шабанов глас, када је рекао да иду на Авдагину њиву да све побију и попале, али кад су кренули из правца шуме зване „Кланчић“ чула се пуцњава, па је Шабан рекао: „Ово су Кајићи и Кравичани, брже се повлачите“, па су се они послије тога почели повлачити према Крчевини и даље према Бљечевој.“

ТУЖИЛАШТВО БиХ УБИЛО ЖРТВЕ ПО ДРУГИ ПУТ

“Поступајући тужилац Един Муратбеговић је водио истраге, али замислите чуда, прије пар мјесеци добили смо обавјештење да се услијед недостатка доказа не може подићи оптужница”, каже Радојка Филиповић, председница Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац.
Породице жртава готово три деценије чекају правду за своје најмилије, а Тужилаштво БиХ је својом монструозном одлуком да не подигне оптужницу убило ове жртве по други пут. Више је него јасно да су припадници „Армије БиХ“ који су 1992. и 1993. силовали, убијали и клали српску нејач – жене, дјецу, труднице, болесне и непокретне старце потпуно заштићени и ослобођени сваке одговорности, а све у циљу очувања сребреничког мита.
Док се убице дјеце и трудница шетају као слободни грађани нико у овој земљи није сигуран, нити безбједан!