Лесендић пише

БОЖЕ, ПОМОЗИ!

Не знам како данас може човјек да живи, а да не вјерује у Бога! Или како не постане вјерник!
Погледаш око себе: сви се понашају као лудаци.
Све улажу што имају, брукају се не би ли били некаква власт у држави која нема суверенитет. Боже, помози!
Сутра ће већ бити смјењени или њихов глас ништа неће значити, али они уједају једни друге као да јуче није било и сутра неће постојати. Боже, помози!
Добиће некакав новац, некакве послове, а сутра им већ болест и сиромаштво дише за вратом. Ни комад хљеба неће моћи да поједу без страха да то све неће нестати у трену. Онако како је и дошло. А ипак да цркну, само да добију то нешто. Боже, помози!
Одеш на посао. Треба ти хиљаду и једна ствар. Нема пара. Треба доктора, професора, инжењера… Нема пара за запошљавање. А тамо, запошљавају се људи на измишљена радна мјеста са никаквим квалификацијама. Боже, помози!
Радиш свој посао како знаш и умијеш и не желиш да учествујеш у малверзацијама. Смјештају ти на све стране. Боже, помози!
Поуздаш се да нису сви такви. Све колеге помало учествују у том прогону и повињавају се злу. Боже, помози!
Одједном неко искочи ко ти је нада да ће се нешто промијенити и ти сав сретан учествујеш у смјени оних који очигледно чине зло и долази на власт онај у кога си се поуздао. Он постане десет пута гори од оних које си смјењивао. Боже, помози!
Да не помињем оно што се догађа у породицама. Између супружника међу собом и дјеце. Боже, помози!
И може се тако још до прекосутра набрајати о свему што нас окружује. И на крају ништа друго не можеш рећи до: Боже, помози!
Још је јудејски цар Соломон, који је све видио и испробао и о свему промислио, на крају горко могао да закључи: „Таштина, све је таштина. И мука духу.“
Заиста гдје год се човјек окрене, чега год се дотакне, све је потпуно ништавило, потпуно лудило. И то није од јуче, него од када постоји свијет, цијела историја људског рода је историја бављења човјека пролазним стварима и мука духу.
Шта је људска душа у таквом свијету? И моја, и твоја, и оног мученог и оног што мучи, и сиромаха и силника. Шта је него туђинка на земљи? Видјевши своје и туђе зло, видјевши своју и туђу патњу, видјевши колико сами себе и једни друге поједосмо до кости, ако не у искрености, а оно макар у том болу, свако мора да узвикне: Боже, помози!
А Бог ће помоћи, ако има коме – како рече патријарх Павле.