Друштво Приче

БОМБАРДОВАЊЕ! ИСТИНИТА ПРИЧА!

Сутра се навршава 20 година откако је НАТО бомбардовао Србију. 78 дана трајало је бесомучно злочиначко гађање војних и цивилних мета широм Србије и Црне Горе. Преко 2.500 убијених цивила, преко 6.000 рањених, 100 милијарди долара материјалне штете биланс је ове агресорске акције изведене без одобрења Уједињених нација.

Четири године раније бомбардована је Република Српска. „Милосрдни анђео“ и „Намјерна сила“ то су били називи војних операција НАТО зликоваца!

Прва НАТО војна акција била је усмјерена против Срба из Републике Српске. Срби су деведесетих година били први слободарски народ који је стао на пут новом свјетском поретку који се успостављао голом силом над међународним правом и правдом. НАТО зликовци су истресали бомбе са осиромашеним уранијумом на нашу земљу. Последице таквог бомбардовања су свима нама добро познате – хиљаде обољелих од леукемије и разних облика тумора.

Али, да ли сте знали да је први НАТО авион оборио српски војник. Да, војник Војске Републике Српске! Преносимо вам истиниту причу Братунчанина који је био припадник војне јединице ПВО ВРС која је оборила војни авион НАТО снага. Његов идентитет нисмо жељели открити (познат редакцији). 
Како је изгледало бомбардовање Републике Српске, сазнаћемо у овој причи од бившег припадника ПВО ВРС.

Овако он почиње своју причу…

– Знам да многе занима шта се то тачно десило на Палама 1995. Знам да су измишљали разне верзије око тога, чак и такве да је авион погођен негдје око Сарајева, а нама дошао онако оштећен као „кец на десетку“. Све су то измишљотине и глупости!

Ја сам био припадник ПВО РС, а добар дио војног рока сам провео као пјешадија, јер рат је и не пита те нико који си род војске, шаљу те тамо гдје треба. Кад се наслућивало да би НАТО могао да интервенише, довели су нас на Пале и распоредили на једно брдашце изнад касарне. Нас 25-орица на четири троцијевца М55, преко пута нас на сусједном брдашцету је била мања група наших са „стријелама“, а на улазу у Пале такође једна комбинована батерија, троцијевци и „стријеле“. Ако кажем да у просјеку свака пета „стријела“ погађа авион, уколико те авион не убије прије тога, ако кажем да је лудило пуцати из једног троцијевца на суперсонични авион, ти онда види у каквој смо ми позицији били. На Палама је било Предсједништво, зграда Владе, телевизија, болница… Наш задатак је био да све то штитимо, са оружјем које нам је било на располагању и ништа више од тога!

Ноћ прије ваздушног напада на Пале… сјећам се, два сата ујутро… Пробудише нас јаке детонације. Узбуна! Сви смо поскакали и убрзо дође наш командир, спавања више нема. Прво смо помислили да дјелују „снаге за брзу интервенцију“ са Игмана са неким јачим топовима али детонације су биле тако јаке да нам је одмах било јасно да је почело… Почело је бомбардовање Српског Сарајева! Илијаш, Вогошћа, Хаџићи… све је то било на удару те ноћи и наредних дана.

Стајали смо немоћни и слушали детонације које су потресале земљу. Могли смо да наслутимо да ћемо врло брзо и ми бити на удару.

Тако је и било… Већ сутрадан, негдје после 10 часова, креће напад. Долазе два авиона из правца Сарајева, праве прелет изнад Пала и крећу на касарну. Почињемо дејствовати, прашти из троцијеваца, момци са сусједног брда испаљују „стријеле“. Све је било узалуд јер су били надмоћнији. Чује се прво пригушена детонација, а затим језиви звиждук ракета које лете у правцу касарне. Четири ракете погађају магацине у касарни. Детонација је толико јака да смо једва успјели да се одржимо на земљи да не попадамо од силине удара. Брдашце на којем смо били је удаљено неких 400 метара ваздушне линије од касарне. Облак дима-печурка формирала се високо изнад магацина, а комади ко зна чега, летјели су по ваздуху.

Убрзо стижу четири нове ракете из другог авиона, исти онај потмули звук испаљивања, језиви звиждук и за неколико секунди земља се тресе! Погађа неке друге магацине… Све се десило страховито брзо, гледамо страхоту својим очима и стојимо као глинени голубови на том узвишењу. Насеље испод нас се већ раним јутром иселило, људи су узели само најнужније ствари и напустили куће. Касарна је такође била празна. Остали смо само ми.

Авиони су нестали и више се нису појављивали, али и даље су се чуле детонације у правцу Јахоринског потока, 15 км удаљеног од Пала на путу ка Горажду. Било је јасно да гађају војне магацине.

Ми смо све вријеме били на брдашцету, командир је био са нама и чекали смо нови налет… И десио се, негдје послеподне.

Два авиона поново стижу, лете отприлике из правца Хан Дервенте, раскрнице Пале-Сарајево. Добро се сјећам да ниједан од њих није испуштао неки дим, нити је дјеловао оштећено. Били су спремни за нови напад, али овај пут директно на нас! Кад хоће малер, на једном троцијевцу закују двије цијеви! Четири троцијевца, а пуца се из десет цијеви. Чиста будалаштина, идеш троцијевцем на авион, али другог излаза нисмо имали. Изузетно мала брзина, мала висина, иду на нас и први авион почиње дејствовати. Опет потмула детонација и онај језиви звиждук… Претходно сам спремио добоше и напунио их јер сам био послужилац на троцијевцу. Замисли пријатељу мој осјећај… имаш 20 година тада, гледаш четири ракете за које знаш да са те висине стижу за отприлике 4-5 секунди. Бројиш задње секунде свог и живота својих другова!

Гледам ракете али не вјерујем својим очима! Умјесто да иду право на нас оне иду изнад нас и убрзо у шуми иза нас страховита детонација! Сви смо од силине удара попадали на земљу! Мој нишанџија је био неуморан и тај први авион који нас је гађао, ухватио је на нишан и није попуштао! Добро се снашао и брзо окренуо троцијевац и наставио „шарати“ по њему у одласку.

Други авион у том моменту лети изнад нас, али још увијек не дејствује. А онда…! Онда се дешава чудо! Авион који је од почетка био на нишану, бива погођен! Прво сам мислио да је све сан и чекам да ме неко пробуди! Гледам и не вјерујем! Из репа авиона прво почиње да куља мањи и сив дим, а затим све већи и постаје црн! Било је јасно да је авион онеспособљен.

Не знам да ли сам у животу био у већем делиријуму него тада! Сви скачемо, сви вриштимо од среће, одјекује вриска са брда! Авион не испуштам из вида и само чекам тренутак кад ће да падне! У једном моменту ми се учинило да видим неке двије тачке, рекао бих неке јарко наранџасте боје. Прво помислим да су неки дијелови авиона, али онда мој командир погледа кроз двоглед и само је вриснуо – ПИЛОТИ!

Да, пилоти из авиона су се катапултирали јер је било јасно да је њихов лет завршен!

Шта друже мој да ти још кажем… Остало се мање-више сазнало касније… Авион који је испалио ракете на нас и који је оборен, био је француски авион „Мираж 2000“. Онај други који није дејствовао по свој прилици је био „Ф16“.

Једно ми никад неће бити јасно. Зашто нас је промашио?! Шта је имао да гађа иза нас кад знамо добро да ту није било ништа осим шуме! И пребацио нас је можда неких 300-400 метара.

А пилоти..? Пилоти су спашени. Авион се срушио негдје код Каловитих стијена, а пилоти су пошли да атерирају неком ђеду, старом вуку Паљанском, на његово имање. Ђед их је гледао док су се спуштали падобранима, а један пилот је почео из страха да пуца из пиштоља док је још био у ваздуху! Ђед је без оклијевања дограбио аутоматску пушку и онако мало „прошарао“ по падобранима! Довољно да им атерирање на земљу буде болно. Наиме, приликом спуштања имали су повреде зглобова јер су падобрани били избушени, а и они у паници па се нису добро снашли приликом приземљивања. Ђед је први који је уствари заробио пилоте, а убрзо је стигао неки специјални одред Полиције. Пилоти су одведени на лијечење у Војну болницу Подроманија у Сокоцу. Даље је радила политика!

Имали смо тада у просјеку око 19-20 година. Од нас се очекивало да бранимо Пале од авиона. Они на нас по четири ракете, свака је имала око 250 кг, а ми на њих метке 20 мм калибра. Па ти види је ли то била фер борба?!

Први наш сусрет са екипом на сусједном брду је био јако емотиван и гледали смо једни друге не вјерујући још увијек да смо сви живи. На њих су пуцали из цијеви смјештених у крилима авиона, а то је укупно шест цијеви калибра 30 мм. Већи калибар њихових цијеви него наши троцијевци. Гледали смо тање дрвеће које је било оштећено и испресјецано од тих метака, још увијек не вјерујући да нико од наших другова није страдао!

После пада авиона настао је мук, помало језив. Сви смо били напети и очекивали смо њихову одмазду, али није је било. Тек некад око поноћи чули су се звукови авиона, али је било јасно да су превише високо. Било је очигледно да је прича са Палама завршена! Ми смо своју мисију завршили, Пале више нису бомбардоване.

Пилоти су враћени у Француску, ми смо после потписивања Дејтона отишли свако својој кући… И данас, после 24 године питам се зашто нас је пилот промашио… Случајно или намјерно?!

Ми нисмо никога напали, наш задатак је био да бранимо Пале! Не носимо пилоте на души, спасили су се. Оборили смо им авион ко зна колико вриједан, још већа брука за њих што им је авион оборен из троцијевца! Још једна потврда да бој не бије свијетло оружје…

Не знам да ли су ти пилоти живи данас, али да сам на њиховом мјесту ја бих обишао Пале. Отишао бих на оно мјесто гдје су атерирали падобранима и на том мјесту се помолио Богу и тражио опроштај за све оне испаљене ракете!

Ето, желим да знате како је једна група младих момака бранила престоницу у то вријеме. 
И одбранила је! 
Давид против Голијата.