Спорт

БОКСЕРИ ИДУ У РАЈ

Не бих вам могао потврдити са стопостотном сигурношћу али ми се чини да сам некад давно, док сам био клинац, чуо од старијих Братунчана како је у Братунцу постојао боксерски клуб. Чини ми се да су спомињали извјесног Такача као изузетног боксера. Говорили су да је био велики таленат али да га је провинција `појела`. Не знам, можда сам ја то помијешао са нечим. Свашта се врти по мојој глави…

Прије неколико дана, сасвим случајно, нашао сам се у братуначком боксерском клубу `Кум`. Мој пријатељ и ја отишли смо по његовог сина који је завршавао тренинг. Људи, имао сам утисак да сам у филму `Роки 1`. Стари војни магацин у центру града, саграђен ко зна када, неодољиво је подсјећао на тренинг салу из чувеног филма. Руинирана и мемљива зграда, прашњавог пода, прљавих зидова и плафона који су красиле префарбане дотрајале дрвене греде, постала је мјесто гдје су братуначки дјечаци и дјевојчице учили тајне `племените вјештине`. На улазу нас је дочекао тренер, Жељко Тодоровић, четвороструки кик-бокс шампион Србије у супертешкој категорији, бивши репрезентативац Србије у боксу и члан боксерских клубова `Металац` из Ваљева, `Партизан` и `Звезда` из Београда и `Војводина` из Новог Сада. Такав шампион већ три године покушава немогуће у Братунцу – скренути пажњу на дјецу која тренирају у његовом клубу. Безуспјешно!
Свакодневно сам пролазио поред овог човјека, а да нисам имао појма ко је он заиста. Интелигентан и разборит, снажан и смирен, скромно и стидљиво, како обично и бива код таквих људи, провукао ми је кроз уши: `Ма да ми је само овај под и свлачионицу средити да се дјеца не гуше у прашини и прљавштини`.
Обраћао се неколико пута општини Братунац за помоћ, многобројним привредним субјектима, и као по правилу, све би се завршавало на обећањима. А обећање – лудом радовање. Нико нема слуха нити разумјевања за потребе клуба који је прошле године регистрован и такмичи се у Првој лиги Републике Српске. Пријеко потребне финансијске помоћи нема на видику. Од 40 активних чланова, троје се издвајају врхунским резултатима. Ђорђе Живановић, Сара Ћирковић и Емилија Перић редовно биљеже само побједе. По ријечима тренера Тодоровића, ово троје младих боксера су прави бисери за које већ сада интересовање показују много озбиљнији клубови. Репрезентација Србије их жели у својим редовима. Можда нам дјелује нереално али ова дјеца су, по ријечима њиховог тренера, уз адекватне услове сигурни учесници Олимпијаде 2024. године. Замислите да мали Братунац има такмичаре на Олимпијским играма! Знамо, тешко је то замислити у провинцији. Код нас се успјех награђује стихијски и симболично али тек кад се оствари. Ковертица из руку Начелника, фотографија за локални портал, гостовање на радију и пуна капа. Али то је нека друга прича… Ова актуелна је јадна.
Кроз клуб је до сада прошло преко 300 чланова (рекреативаца и такмичара). Жељко је човјек који дјецу склања са улице, одваја од интернета, телевизије, који их учи да је живот борба али не без правила, да се за успјех проливају крв, зној и сузе. Учи их да је живот као бокс. Удараће вас јако чим спустите гард, падаћете, одбројаваће вам… али морате устати и наставити борбу.
Он и ова дјеца тако се понашају. Тренирају још јаче, иду напријед са гардом, без гарда, само напријед, напријед…као у филму Роки Балбоа.
И док причам са тренером у полумрачном кутку ове несвакидашње тренинг сале, не могу а да не примјетим са колико воље, мотивације и фанатичног рада ова дјеца грабе ка врху. Без ријечи, тридесетак клинаца удара у врећу, крушку, прескаче конопац, спарингује, ради згибове, склекове, трбушњаке… Тишина, то је права ријеч која описује овај клуб. Тишина унутра, тишина око њега…као да не постоји.

Брзо је прошло 10-15 минута колико смо провели у разговору са Жељком. Сада сједим у аутомобилу са пријатељем. Позади су његов син и још пар другара које возимо њиховим кућама. Клинци, 7-8 година… Размишљам, да ли ће се неко од њих сјећати, као ја са почетка текста, да је некад кад су били мали, постојао боксерски клуб у Братунцу? И да су ту тренирали клинци који су постали олимпијски шампиони… Ко зна…?!